Ponestaje dah, izostaje korak lak
pogled u kišnu noć priziva mrak
kapi kiše poje usta suva
jaukanje vetra iz utrobe duva
oko zastade u trenu samoće
otvara srce rane na raspukle komadiće
suza kapima priziva tiho umiranje
hladan znoj obliva učmalo sećanje..
Bejaše nekad lepa, puna života,
ostaje samo kofer prazan i njena golgota.
Ćutanje boli više od hiljadu reči
spokojstvo duha večnim mirom sada leči
kome treba žena bez lica bela
ucveljena soba oplakuje mirisom tela uvela
žena raspustila kosu sedefne boje
umire nad izdisajem poslednjih reči što svirepo smt poje.
Tiho umiranje klizi kroz tminu gustu
kucnuli čas umorno odbrojava dušu pustu…
pustite noćas sve neka teče
žena oplakuje kukavno poslednje veče
Uzima danak izostalo vreme kaplje
sluzavo oko primiče hladno sečivo životne sablje
Čute minuti ubijeno vreme stade
naborano lice ukočeno strahom pred istinom pade…
Tiho, tiše ponestali dah na smrt miriše
požutela sklupčena vazda na nebu se njiše…
Žena…
Ostavite komentar