Čitam dugo neke pretnje, teške srdžbe hora glasnih
svirepo mi zapoveda
iz čeljusti modrih jasnih
govor sabran zloban ceo
da uguši reči hteo
ponavljaše jedno isto
stani, stani…
moraš stati,
prestati
prestati…
Ko to može da ugasi?
Reč živu da umori ?
Umire li moja pesma,
gasi li se svaki stih
ili rima odoleva najezdama nabusitih,
što gađaju u sred slova
živu ljubav da ubiju…
Muk opsade tada vlada,
tihovanjem bodrim sebe.
Izdisaje duše moje u stihove se rastvore!
Ko to može da ospori,
Da lepote strašću gore
svetlucave iskre male –
reči u večnosti stale…
Nebo budno okom pazi
urlik gnevan nebom lazi
dotakla sam čelom nebo
obrazima zvezde kujem
glasom jasnim uzvikujem!
Hrli pesmo u visine!
Tu mi oblak beli spije.
Ko sme da mi budi čedo
kad ljubavi ono ište
svako slovo pamuk meki
u svanuće sa mnom snije
moje pesme, moj svemiru,
nikom ne dam maštarije…
Ko još može i ko sme,
živu vatru da ugasi!
Pesma ječi, glas zagrmi
na čelu se brazde množe
Tu nebesko plavetnilo sve granice ispisuje…
Brazda svaku pesmu skrije.
Čelo moje ljubi nebo
Zauvek mi spava čedo
Uspavanka pesmom bdije!
Gordana Kocić
10.11.2022.
Ostavite komentar