Gračanica

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti,
kao Bogorodice Mileševe i Sopoćana,
da druga ruka kraj tebe travu ne plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.

Ili tvoja zvona da bar ne tuku
kao srca predaka, Gračanice,
da bar svetitelji s tvog ikonostasa
nemaju naših neimara ruku,
ni anđeli Simonidino lice.

Da bar nisi toliko duboko
ukopana u tu zemlju i nas same
da se nismo privikli u tebe kleti,
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla u visine uzneti.

Gračanice, da si nam bar jabuka,
da te možemo staviti u nedra
i zagrejati studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka davnih rasejane kosti.

Da te bar možemo podići na Taru,
u kalenićku portu te preneti,
zaboraviti likove na tvom oltaru.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti.

Desanka Maksimović

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*