Gračanica

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti,
kao Bogorodice Mileševe i Sopoćana,
da druga ruka kraj tebe travu ne plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.

Ili tvoja zvona da bar ne tuku
kao srca predaka, Gračanice,
da bar svetitelji s tvog ikonostasa
nemaju naših neimara ruku,
ni anđeli Simonidino lice.

Da bar nisi toliko duboko
ukopana u tu zemlju i nas same
da se nismo privikli u tebe kleti,
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla u visine uzneti.

Gračanice, da si nam bar jabuka,
da te možemo staviti u nedra
i zagrejati studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka davnih rasejane kosti.

Da te bar možemo podići na Taru,
u kalenićku portu te preneti,
zaboraviti likove na tvom oltaru.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti.

Desanka Maksimović

1 komentar

  1. Juče sam posetio svoju dragu profesorku književnosti iz srednje škole… ona je uhvatila devedesetu, ja sedamdesetu…
    Poželeo sam joj još mnogo lepih godina, a najlepši trenutak je bio kad sam se setio pesme o Gračanici!
    Svaka čast Santa Mariji de la salute, ali Gračanica je i ljubav i rodoljublje i bol i čežnja…

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*