Tamo bih, gde je tvoj osmeh, da vekujem.
Velika dosada ovde je zavladala,
kao da se neki lament vinuo iznad grada,
kao da te večeras očekujem.
Evo sad zurim u stidljive zvezde,
koje polako započinju onaj njihov bal.
Nebom se širi žuto-smeđi, svretlucavi val,
mesečina se spušta niz ćelave drvorede.
Ovde se decembar već usidrio.
Jak severac mlati gole grane trešnje.
Staze ka tebi su sve bleđe i tešnje.
Zašto sam tada sve od tebe krio?
Do sutra, sve će se izmeniti,
ništa neće biti na istom mestu,
ni zvezde neće igrati uz istu pesmu.
Jedino se ja neću nimalo promeniti.
Opet bih isto uradio, ništa ti ne bih rekao,
samo bih ćutao, skrivao, sanjao, čekao.
Sasvim slučajno, ponekad bih te dotakao,
i tvoj pogled, tajanstven, krišom krao.
Razglednica odavde bila bi bez boje- siva,
zato ti i ne pišem, ne volim da delim samoću,
ali večeras, s tobom nasmejanom, opet zaspaću,
moja će glava, o tebi, opet uzaludno da sniva.
A sve je počelo one junske noći…
Iste pesme i dalje se vrte na staroj ploči.
Mila, ljubav je oduvek bila slepa,
ali kad je prava- ne prestaje da čeka.
Ostavite komentar