Odvela me tuga i misli zloslutne
U polje, daleko. Trava puna rose.
Tužno stoje vrbe iznad vode mutne,
Hladni vetri mrse zelene im kose.
Na zapadu negde polumrtav bleska
Ugašenog dana zadnji bledi plamen.
Nema je nada mnom širina nebeska,
Mrak zasipa šumu, reku, cvet i kamen.
Evo jedno groblje. Tu leže seljaci,
Do suseda sused, drugar do drugara;
A dok se u svodu brišu zadnji zraci,
Pobožno kapela stoji kraj njih stara.
I dole u selu zadnji ognji zgasli –
Noć, i tu se spava… A ko sablast čudna,
Međ grobljem i selom još krivuda staza,
Sva bela i gola, kratka, večno budna.
Ostavite komentar