U mladosti, burno doba,
život ima svojih zgoda,
kako život dalje ide
i zgoda se mnogi stide.
Razlozi su vrlo bitni
nikad nisu delom sitni,
kroz život te pozleđuju
i savest ti povređuju.
Dugo tako život teče
a savest te ljuto peče,
kad je srce bilo mlado
i drugo je razigralo.
Stvorio se haos večni
i jako smo bili srećni.
Vreme mnoga dela briše,
samo sreću jednom piše.
Ta je sreća obostrana
al’ je tuga jednostrana.
Osetljive duše nose
i temom se tom ponose.
Što se tuga duže krije
srce teže grudi bije,
sve slabije ono tuče
sve ga više želje muče.
Iako je srce staro,
ono pamti vreme mlado
i nose ga vatre lude
da sprženo opet bude.
Da l’ zbog slave il’ zbog moći
zapaze te mlade oči.
Istrošeno srce gnjilo
ponovo bi zaigralo,
staru ljubav osetilo.
Sve u životu što se stekne
za trenutak taj protekne,
sve mudrosti i sve težnje,
pokajanja odricanja,
samom sebi obećanja,
sve teškoće i nadanja.
Sve to ode sve se proda
za sramotu starog doba,
da li cena odgovara
za trenutak lažnog stanja.
Uspavana srca teška
potkrada se ista greška,
bedni život tome vodi
da se greška sama zgodi.
Sami sebi prkosimo
mnogo štete nanosimo,
osećanja prevarimo,
savest svoju sramotimo
i tugom se pokrijemo.
Sramota je ova znana
sa Bogom je povezana
jer drukčije ne bi znala
ne bi teze pobrkala.
Kao da je u red stala
i zabludu dočekala,
opravdanja drugih nema
za velika ova dela.
Ostavite komentar