(Mom ocu koga više nema)
Sumrak ti prekri vedro lice
iako pomislio na to nikada nisi
trošeći sebe na sve, nemilice,
koliko ipak ranjiv ti si.
Teška je muka u tuđim nedrima.
Još je teža kada dođe tebi.
A tek kada je neko tvoj ima.
Takvu ni zlotvoru poželo nebi.
Plakala bih, ali suze krijem.
Ne želim te izgubiti zaštitniče.
Zato sam tu, uz tebe bitku bijem.
Viteže moj, hrabri moj ratniče.
Samo si ranjen i dišeš još.
Nemoj mi sada nadu uzeti.
Ovo je samo trenutak loš
i nedaj hladnom dahu da preti.
Tu sam, ne idem nikud od tebe.
Nemoj se bojati, jer nisi sam.
Boreći se, ja dajem ti celu sebe,
ali ipak volju ne mogu da ti dam.
Oči su tvoje od bola umorne
I strah ih učini tamnijim od noći.
A pratilje noći, misli sumorne,
uništenju tvom, željne su pomoći.
Nedaj mislima crnim za pravo,
jer uvek si bio onaj što se bori.
Ti se nikada nisi zavaravao,
već hrabrio drugoga da se izbori.
A sada sebi dozvoljavaš strepnju,
jer telo je tvoje vulkan užareni.
Nije sad vreme za bes i pretnju.
Iako te mami, ledja joj okreni.
Ovo te iz duše moj vapaj moli.
Ustani molim te, nemoj mi pasti.
Ne mogu da podelim tvoje boli.
jer samo te volja može spasti.
Ostavite komentar