Unuka Lela

Tamara Džigurski

Bila jedna baba Stana
Povijena do poda, zgurena i mala,
imaše uvek posla oko astala.
Marama joj krila sedu glavu,
poveže je pa hitra da pomuze
svoju Milku kravu.
Radila je mnogo, od jutra do mraka,
po bašti čupala puno paštrnaka.
I krastavac je sadila, a i papriku ljutu,
kad se natmuri ne stajaj joj na putu.
Kuvala je baba Stana razna jela,
od gibanice, preko krofni,
do palačinaka i kolača,
da bi deca bila jača,
sremački, domaćinski i masno,
jelo se opasno.
Pričala je priče o perčinu i konjima, igrankama i mladićima, pričajući o mladosti vrati se u prošle dane, oči zasijaše,
a deci te priče prijaše.
U kecelji je uvek nosila bombonu,
kao umirenje za nestašnu personu,
njenu unuku Lelu što trči po selu, pa je baba traži i jedva je nađe, a onda kaže sad ćeš videti šta će kući da te snađe.
A kad dođu do avlije, baba prut savije, al joj stade žao, pa pusti Lelu, a ona opet po selu.
Pomiriše se baba Stana kakvu unuku ima, da je ne možeš savladati ni za glavu ni za rep i da je to blesavo za ceo svet.
Baba Stana dožive da udade unuku,
ali reče mladiću koji zatraži njenu ruku
Čuvaj se sine, ne gubi glavu, ali da ti baba kaže, ako nju izgubiš, nikad više nećeš naći pravu.

Tamara Džigurski

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*