Mre potonja svetlost i postaje smeđa,
Oktobarsko sunce gasne iza huma…
A tvoja je duša puna bolnog šuma,
Teška suza stala u dnu tamnih veđa.
Dok u tvome vrtu dan očajno tinja;
U tamnoj se senci rasplakale česme;
Šumi gora, kao rosa da rominja,
A u tebi huje rime moje pesme…
Huje tamne rime, ko mistično vrelo,
Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada:
U svakome stihu ima suza jada,
U svaku je strofu leglo srce celo.
Mirna kao mramor, hladna kao sena, Ti si bledo tiho devojče što sneva. Pusti pesma drugih neka bude žena, Koja po nečistim ulicama peva. Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom, Nego žute […]
Još bakreno nebo raspaljeno sija, Sva reka krvava od večernjeg žara; Još podmukli požar kao da izbija Iz crne šume starih četinara. Negde u daljini čuje se da hukti Vodenički točak promuknutim glasom; Dim i […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar