Anđeo mira

Noć duboka vlada, i sve živo spava;
Na starome tornju ponoć otkucava.

I u tom času sa grančicom krina,
Anđeo se spusti sa rajskih visina.

Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;
Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.

Al’ oseća granje – pa se tiho svija;
Oseća ga lahor – pa tiho ćarlija.

I Anđeo Mira, kroz duboku tamu,
Spusti se pred oltar u pustome hramu.

Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,
Rujnu zoru čeka da nebom zarudi…

Vojislav Ilić

 

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*