Avala

Dušan Matko

Na periferiji belog grada,
U podnožju prelepe Avale,
Kada noć nad planinom pada,
Naše duše zajedno su zaspale.

Tada letnje najdivnije veče,
Spojilo je naša srca hitra.
Nove oči stare rane leče,
A u njima tužna suza bistra.

Pokraj starog, mračnog puta,
Rame uz rame, sedeli smo skupa.
Uplašena, knedlu u ustima guta,
Kada ono čisto srce kao ludo lupa.

Novi spoj, novi pokušaj sreće,
Jurnjava za malo ljubavi prave.
Moje srce u novi juriš kreće,
Zrno nade posle osećaja strave.

Mila i nežna beše ona tada,
U njenim grudima gorela je lava.
Sve je prošlo, kakva li je sada;
Gde i pored koga moja draga spava?

Dušan Matko

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*