Opkolile me noćas knjige –
Zure u mene iz svog praha.
Ćutljive – ko od strašne brige.
Zbijene – ko od teškog straha.
Ja znam da svaka kao živa
(Mada neima oka, uha!)
Za mene neki govor skriva
U nepomičnoj urni duha.
I sve što gledam u njih dublje
Sve mi se manje mrtvim čine
Te škrinje mraka, tajne zublje.
Jedne me mame, druge plaše –
Neznanim glasom ko iz tmine:
Uđi u mrtvo carstvo naše!
Pesniku viču: „Videli bismo te kraj tokarskog banka. Šta su to stihovi? Znamo tu priču! A biće za rad-petlja ti tanka.“ Možda od zanimanja svakog za rad nas mnogo tog veže. I ja sam fabrika. […]
Sa mnom je gotovo bilo onoga trena kad sam rekao Nemoj A ti si htela i htela A ja sam pitao Zašto A ti si rekla Zato zato i zato jer tako čini žena Ti […]
I osjećam – „JA“ za me je malo. Neko se iz mene uporno otima. Halo! Ko govori? Mama? Vašeg sina divno boli! Mama! Srce mu požar obuzeo. Recite sestrama,Ljudi i Olji- ne zna više kud […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar