Ogledalo je napuklo.
U njemu starac koji igra bridž
Nikoga nema na klupi u parku
A on se ipak raduje kad pobedi.
Ptica je na prostranom svodu
Prozor otvoren pod nagibom
A knjiga pročitana više puta
Podmetnuta pod nogaru od stola.
Prijatelji me odavno ne zovu,
Zaboravio sam telefonske brojeve
Zaboravio sam glasove,
Zaboravio čak i smeh.
Soba je postala najljepša tačka
Na ekvatoru.
Tamo je ušuškano i tiho,
Daleko od okorelosti sveta
Daleko od ljudskog zvuka
Tamo su oba moja oka sklopljena
I jednu knjigu čitam godinama.
Kraj kuće je ulakćen mrtav bagrem
Jedna devojčica sa šeširom i pas.
A nagib na prozoru je dovoljno velik
Kroz njega dopire zvuk autobusa.
Knjiga pročitana više puta
Podmetnuta je pod nogaru od stola.
Iz velike šolje dopire miris opojan,
Tek samlevena kafa.
Slušam, ali ne čujem.
Gledam, ali ne vidim.
Bilješke se nižu na papiru sa tla
Misli pretopljene u ukus kafe
U zvuk autobusa sa one strane.
Moje oči su poluotvorene,
Moje noge su pod prozorom
Reklo bi se da stojim stameno.
Oblak transformiše nebo,
Prozor nije napukao,
Prozor kažu može biti i ogledalo
Čika u parku opet igra bridž.
Knjiga pročitana više puta
Podmetnuta je pod nogaru od stola.
Čika nikada ne napušta park,
Njemu nije bitna pobeda
Ali se ipak smeje slatko
U trenutcima kada pobedi
Sebe samoga.
Ustajem sa prozora,
Oči su mi otvorene.
I čini se kao da izlaz ne postoji.
Izlaz je slomiti staklo,
Izlaz je razvaliti bravu.
Koračam ka vratima
Teatralno podižem kvaku.
Odlazim da jedem, iako nisam gladan.
Pijem vino, iako nisam žedan.
Slušam ljude, iako se plašim zvuka.
Čovjek donosi ono što volim.
Ljudi ponekad znaju šta voliš.
I tupavo se smeši,
Kao da želi da me otera natrag.
A ja samo sedim, jedem,
Više ne igram bridž
Ispred mene je sto za dvoje.
Jedno mjesto neupražnjeno.
I vraćem se pribježištu u kasni sat,
Napojen zvukom reke,
Traljavo podižem knjigu ispod nogare,
I čitam.
Gomila reči ispisuje moj dan,
Bilješke se nižu na papiru sa tla.
Ja još ponekad otvorim oči
I ugledam malog pacova
Sa sobom u sobi.
Brijač istežem toliko da zaboli,
Čekam da iz mene izađe
Ono što stoji u grlo
Knedla. Grkljan. Dah.
Telefonski broj. Mama.
Čarape od juče. Knjiga.
Nogara. Čaša vina.
Pravim toranj od šibica,
Jastuk je moj od paperja
Ponekad zatvaram oči
I na njemu beskrajno snivam.
Pacov u sobi nikad ne spava
Grize nogaru u kojoj je knjiga.
Ja posmatram jednim okom
I apsolutno sam miran.
U snu tražim izlaz,
Izlaz je slomljeno staklo
Izlaz je razvaljena brava.
Ja u snu nisam mrtav,
U snu ja sam mesečar.
Čovek koji spava.
Ljuštura zamirućeg sveta.
Moje je lice toliko mlado,
Moja je put tolika svetla.
Ogledalo je napuklo.
A prozor kažu može biti i ogledalo.
Nisam mrtav.
Moje telo nije hrana.
Ovaj pacov je samo igračka
Visprena sanja u putanji moga bjesnila.
I neće me pojesti pred gomilom,
Jer opet će teći vječan krug zbivanja
Jedi!
Čitaj!
Spavaj!
Sanjaj!
I sve u krug
Dok konačno ne osvane spomen ploča
Čovjek koji je spavao i tražio izlaz
A izlaz je razbijeno staklo.
A izlaz je razvaljena brava.
Sa neba dopire halabuka vjetra,
Bajato tihog poput mojih koraka,
Mrtvo se drvo obrušava iz temelja
I pada na prozirno staklo
Prozora kao ogledala.
Ostavite komentar