Dok napolju sunce svetli
u tamnici tama preti.
Kolko nas je ovde bilo
i miris se ustalio.
Ćoškovi su puni srama
tu se ljudska volja slama.
Osude su tvrde pale,
slomiše se mnoge glave.
Ko su ljudi i sudije
kad drugima sudbu kroje,
zar se Boga oni boje,
zar sin Boga nije stao
i ljudima savet dao:
„Ne bacajte kamen oštar,
na osobu ko je poštar
jer on nosi Boga knjigu,
za čoveka večnu brigu.”
Dok tamnicom tama diše
na slobodi duša piše,
stvara svoju istoriju
o životnom teškom boju.
Nju ne mogu zatvoriti
niti ljudi osuditi.
Duša ima svoje lice
pred Bogom se kazna piše.
Tamnica je tvrda stena
tu pobede ljudske nema,
samo usud i mišljenje,
jače ruke pogubljenje.
Tamnicom se zloba javlja
zato tama u njoj vlada,
ljudski spokoj tamo strada.
Zatvor nije delo Boga,
nego srca bližnjeg tvoga,
zatvaraju bedu tvoju
da operu savest svoju,
pa sanjaju snove siti
Boga neće prevariti,
svima će nam Bog suditi.
Tamnice se ne boj, nado,
Hristos Bog je za nas strado.
Ostavite komentar