Crna hronika

Dušan Matko

Verovati ljudima velika je
greška,
Izdali su Boga, zašto ne bi i čoveka.
Lica ozbiljan izraz,
a duboko iz njih sotona se
smeška.

Sebičnost i podlost;
Zavist i pohlepa;
Teška duševna gordost;
Lažna ljubav slepa.
Oko ljudi zla, negativna aura,
Međ’ pojasom pištolj,
a u džepu čaura.

Šta li je ovaj svet postao,
Od ljubavi do mržnje.
Gde su nestale prave stvari?
Devojke željne pažnje;
a ne mladih putevi krvavi.
Uspeo sam jer normalan sam ostao.

Ne idi preko ograde,
S druge strane zakona;
Svi bi para da se dograbe,
Poštovanja i do poda naklona.
Sve to beše lepo, al’ je cena skupa,
Mladom čoveku srce prestane da lupa.

Život nema cenu, šta god bilo;
Živi brzo umri mlad,
Majku baci u večiti jad.
Rešenje postoji šta god se zbilo.
Sve ono lepo kratko traje,
Srećan je onaj koji drugima daje.

Dušan Matko

1

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*