Braon oka dva

Dušan Matko

Braon oka dva, moja sreća sva,
Kad me vide, spajaju se naša srca dva.
Braon oka dva, duboka ko more,
Sjaj u njima, znam te tvoje fore.

Braon oka dva, dva dragulja sjajna,
Daleka ko kanal Dunav-Majna-Rajna.
Zenice široke, u dubinu duše vode,
Kad se setim, trn u oku počne da me bode.

Braon oka dva, ko farovi kola,
Čitaju li sada ova moja slova?
Pogled njihov ledi krv u meni,
Zastaje mi dah, lice mi crveni.

Braon oka dva, čujte moje pesme,
Da sam je voleo, zaboraviti ne sme.
Braon oka dva, bez vas brojim dane,
Dok čitate ovo, je l’ vam suza kane?

Tvoj pogled u mom horizontu
odavno ne kroči,
Ne znam gde si, s kim si,
Čije li su one braon oči?
Ledeni pogled praćen osmehom širokim,
U njemu se izgubim, u vodama dubokim.

Oči moje drage, ko vas sada gleda?
Ne znam, ali znam ko vas nikom ne da.
Bićete mi svetlost u večitom mraku,
Među nama hemija zauvek ostaće u zraku.

Dušan Matko

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*