Budim se i prve misli lete ka tebi.
Ka Vili koju nikad povredio ne bi.
Ka najlepošoj ruži sa hiljadu latica.
Ka mojoj duši i osmehu moga lica.
Izlazim na stazu snegom zavejanu.
Pod kaputom nosim dušu zagrejanu.
Željnu da se ogleda u očima tvojim.
Da prestanem dane i sate da brojim.
Dugim korakom razbijam nanose snega,
pa često zastanem, pored svakog brega,
da pogledam u pravcu najlepšega grada,
gde ostade mi srce u sred Novog Sada.
Samo ti si mi u mislima tokom celog dana.
Osećam na duši kako puca rana,
koju leče samo tople reči tvoje,
ko melem se lepeć’ preko duše moje.
Na kraju, kad legnem u toplu postelju,
sklopim ruke i oči i zamislim želju.
Lagano tonem u duboki san,
dok poslednje misli lete ka tebi.
Živeti bez tebe, ovako svaki dan,
to nikako draga podneo ne bi.
Ostavite komentar