Pamtiš li naše hladne noći,
Naše idilične zimske večeri,
Naše snežne trenutke kao iz bajke?
Setiš li se naše sreće,
Naše vatre u grudima,
Naših pogleda i ljubavi?
Januarski hladni dani,
Još hladnije noći,
ali moje toplo srce koje gori
od želje da voli, da bude voljeno.
Tamo preko jednog mosta, preko jedne reke,
Naša priča počeše.
Preko zaleđene Save,
Preko starog limenog mosta,
Naša srca spojiše se.
Pamtiš li naše staro mesto?
U parku ispred tvoje zgrade
sve je počelo.
Svoje usne stavih na tvoje
i probah nešto najlepše na svetu,
Medne usne tvoje.
Nebo se tada otvorilo
pustivši sitne bele pahulje
prepune ljubavi i lepote.
Anđeli se obradovaše našem spoju,
I kao poklon dobismo prizor kao iz raja.
Sećaš li se Novi Beograde,
Naših spojenih ruku,
Naših stegnutih šaka,
Naših dugih šetnji na mesečini?
Novi Beograde,
Na tebi sve počelo je.
Počela je moja sreća i moja propast.
Na tebi sve završilo se.
Ali na tebi sve ostalo je,
Ostalo jer ulice nas pamte.
Duge zimske noći pamte našu priču.
Sećaš li se, Novi Beograde?
Znam se da se sećaš.
Kako da zaboraviš nešto što je lepo počelo;
Kako da zaboraviš nešto gde je sreće bilo?
Zaborav je nemoguć.
Urezani smo u srce grada.
Novi Beograde,
Čuvaj naše uspomene,
Čuvaj naša lepa sećanja,
Naše lepe trenutke.
Pamti nas, Novi Beograde.
Ostavite komentar