Dok šumnim ulicama šetam,
Il’ ulazim u prepun hram,
Nerasudne mladiće sretam,
Ja samo jednu miso znam.
Ja kažem: godine će stići,
I svi, koliko ima nas,
Pod večne ćemo svode sići
I već je nekom blizu čas.
Kad vidim hrast nasred poljane,
Ja mislim: starina će ova
Preživeti i moje dane,
Ko dane mojih pradedova.
Detence pomilujem često
I reknem “zbogom” u taj mah:
Ja tebi dajem svoje mesto,
Ti bićeš cvet, ja biću prah.
I svaki dan, i svaki minut
Ja pratim kao kobnu nit,
Sve čekam da l’ će slutnja sinut
O času gde je kraj moj skrit.
I gde će doći smrt po mene?
U boju, il’ u valu plime,
Il’ susedne doline sene
Već spremne su da gosta prime?
I makar da je hladnom telu
Svejedno gde će najzad biti,
Al’ ipak sve bliže rodnom vrelu
Svoj grobni san bih htio sniti.
I neka smrt za među šalje:
Kraj nje će mladost sjati ista,
I mirna priroda će dalje
Lepotom večitom da blista.
Ostavite komentar