U planini šuma tamna,
na planini nemir vlada.
Kako šume, tako ptica,
potamnela tamna lica.
Grane vije nemir vlada
stari hrast će da nastrada.
Vekovima stražu pazi
tvrdom granom nemir mazi.
Zaustavlja vetar, huku
na njemu je trista ruku.
Čuva gnezda malih ptica
skriva oko veverica.
Raspoznaje zlo i dobro
sluša pesmu čobanica
trpi volju i detlića,
ali njemu spasa nema,
mladi šumar čekić sprema.
Udariće beleg srama
tako stari hrast nastrada.
Testera se šumom ori
stari hrast će da obori.
Iz korena iz te stene
ojačaće žile njene,
iz korena niče sanak
isteraće jak izdanak.
Ulepšaće šumu staru
daće polet tom čestaru,
nastaviće slavu staru
koju stari hrast je steko.
Ostariće i on tako
i postaće stablo jako,
da sačuva dela sveta
sa dedova sva preneta.
Naslediće moć i slavu
pročuće se po svom stavu,
da caruje i da vlada
ko i preci pre i sada.
Zato šumu Bog i stvor
i sa moćnima da se bori,
da se dive večnom hladu
nemoćnima vraća nadu.
Ostavite komentar