Milo cveće moje, u mojoj bašti;
što si svenulo sada
kad ti sunce, tako, zašti
i zalivam te kao da blaga rosa pada?
Jesmo milo, ali svelo,
s teškim bolom izdišemo,
jer se sunce u oblak zaplelo.
Spremamo se da odemo!
Milo cveće moje, jedini drugari,
vaša ljubav jedino me žari.
Draga me je ostavila, kraj vas tugu skrivam;
kako li ću bez ljubavi san mirisan da snivam?
Jesen šara zlatne boje
i nameće pruge svoje.
Sve će proći, pa i hladna zima,
nemoj da te tuga obuzima!
Ostavite komentar