Probudi me sjaj proletnjeg sunca
u osvit zavičajne rumene zore.
U tišini slušam zov svoga srca
i zamišlјam daleka brda i gore.
Ja tragam i tražim vidike nove,
dok plamen već gori a misli se roje.
Dalјina me vuče, dalјina zove,
a ja bih da sanjam, nek mašta voje.
Al’ ako sam sanjar čija mašta voje;
zar mogu zaboravit ona divna leta
dragog detinjstva mladosti moje,
od pupolјka ranog do odraslog cveta?
O zar nije divan onaj mali cvet,
il’ kamen sivi, svake stope veće.
Leteće dan za danom, ići ću kroz svet,
al’ zavičajna lјubav ugasit se neće.
Ostavite komentar