Tek što je kiša prestala da pada
i posle kiše, kao luk, pojavi se duga,
uzimam čamac i otiskujem se od obale
i odlazim pravo na pučinu;
da u osami pronađem mir i tišinu
i utešim i smirim srce svoje.
I dok talasi po jezeru šume,
udaraju u čamac i zapljuskuju
i plovak po vodi poskakuje,
sav se predah trenutku tom.
Trzaji plovka odvlače misli moje.
O kako me smiruje osećaj taj!
Danas nisam imao sreće u pohodu svom;
sama je sreća ako je osećaj taj.
Sunce se već bliži zalasku.
Ispunjen smirenošću osećanja tog,
vratih se natrag na obalu
i već žurim u skrovište doma svog.
Ostavite komentar