Tek što je kiša prestala da pada
I posle kiše, kao luk, pojavi se duga
Uzimam čamac i otiskujem se od obale
I odlazim pravo na pučinu
Da u osami pronađem mir i tišinu
I utešim i smirim srce svoje
I dok talasi po jezeru šume
Udaraju u čamac i zapljuskuju
I plovak po vodi poskakuje
Sav se predah trenutku tom
Trzaji plovka odvlače misli moje
O, kako me smiruje osećaj taj
Danas nisam imao sreće u pohodu svom
Sama je sreća ako je osećaj taj
Sunce se već bliži zalasku
Ispunjen smirenošću osećanja tog
Vratih se natrag na obalu
I već žurim u skrovište doma svog
Ostavite komentar