Jesenji dani u mom selu su vlažni i tmurni.
I noćas celu noć kiša pada
i moje srce je zbog toga tužno.
Već dugo ne dolazi san na oči
i ja ću je, po svemu sudeći, probdeti.
Oživi život i ovu noć, devojko!
Raspali vatru, razbukti oganj
da me podseti na dom moj
i trenutke sreće kraj ognjišta svog!
Ako sutra bude kiša padala,
ja ne mogu uzeti čamac i otisnuti se na jezero;
i ako ujutru bude magla razasuta
u magnovenju će ostati most kameni;
i niko neće pokucati na moja vrata po ovakvom vremenu.
U selu se neće čuti graja seljana,
dok žure da obave završne poslove na njivama.
Hoće li čobani na ispašu stada isterati
i hoću li čuti tu plahovitu svirku čobanske frule,
dok sa brda dolinom prolama;
ili one pesme poj, makar bila i tuđinska?
Nek biju vetrovi, nek grmi i nek liju kiše;
upali lampu i razgori vatru, devojko,
i unesi toplinu u ovaj dom!
Ja ću, za to vreme, čitati stihove Jesenjina!
Ostavite komentar