Jutro je! Budan sam!
Selo još spava i sve je utonulo u jutarnji san. Drum je još uvek pust.
Sunce već prosipa zrake na moje prozore.
Ustajem, jer može neko naići!
Kroz otvoren prozor dopire svež vazduh sa jezera.
Osećala se rosa u vazduhu i rosna trava je izvirala iz magle.
Vetar tiho poduhuje i lišće na drveću šumi, dok talasi šapuću i sa osmehom zapljuskuju obalu.
Ptice u ševaru cvrkuću i vesele se zori.
U daljini iz magle izvire most kameni i na drugoj strani jezera poluostrvo i breg na kome počivaju moji voljeni.
Sedim kraj prozora i pogled mi luta iznad jezera.
Još uvek ima čežnje u mojim očima.
U sunčanoj magli, kao priviđenje, jedno bludno srce devojačko šeta obalom jezera.
Talasi se propinju milujući joj noge.
Po pesku je pala svežina rose dok ona hoda.
U magnovenju će izčeznuti ispred mojih očiju.
O prepoznajem taj par čežnjivih tamnih očiju. Trasu njenog puta dobro poznajem.
Jutarnji sati izmiču i sunce rasteruje maglu. Još uvek ima rose u vazduhu.
Uskoro će selo oživeti i seljani će prelaziti preko mosta sa jedne na drugu stranu obale i čuće se se dečja graja i igra na ulici.
Vreme je da otvorim svoja vrata!
Ko bi im otkrivao tajne života, ako ne ja?
Ko bi im pesme pisao?
Ostavite komentar