Dok je bledi mesec sjao
te strašne kobne noći,
otišla je tiho k’o sena
sklopivši svoje umorne oči.
Otišla je nemo i tiho
i nije ništa rekla,
već samo k’o iskra,iz oka njena,
Bistra je suza potekla.
U trenutku kad je otišla
i sklopila oči svoje,
istoga trena, nestao je
i deo duše moje.
Odkad je nema
da pored mene diše,
ni setne pesme slavuja,
nisu mi lepe više.
Od kad nema moga vernog druga,
u srce mi se uselila tuga.
Nemam više radosti ni straha,
volet ću je do poslednjeg daha.
.
Nema više moga cveta,
nemam više kome da se divim,
nema više moga vernog druga,
kako sada bez nje da živim?
Ostavite komentar