Jednog dana šetala sam u bašti,
zamišljena, prepuštena mašti,
kad začuh nepoznat glas:
„Otvori nas! Otvori nas!“
Preda mnom su bila vrata
sva od dragog kamenja i zlata.
Pitah se otkud su se tu stvorila,
a zatim sam ih pažljivo otvorila.
S druge strane beše plavetnilo beskrajno,
sve blistavo, čarobno i sjajno,
puno cveća, leptira, ptica
i nekih malih bića, nasmejanih lica.
Bile su to vile prozirnih krila,
baš kao one što sam nekad snila.
Poželeše mi dobrodošlicu u njihov svet…
„Mila, požuri, zakasnićeš na balet!“,
začuh mamin glas i prenuh se iz mašte,
nađoh se opet usred naše bašte.
Vile su ostale iza zamišljenih vrata,
a mene je u kolima već čekao tata.
Ostavite komentar