Čekam te na pozalištu vaseljene
po kojem si ispisala
četiri crvena slova.
Gasnem pred raskravljenim likom žene
iz momačkih snova.
Vrati se,
dok me večnost ne proglasi carem
i ne okusi me tama.
Vrati se,
i okončaj slova, barem,
dok se i ona ne skončaju sama.
Vrati se
i spoznaj me u moru ništavila
ispod modrog krova.
Ali požuri,
Dok se i tebi moja slika nije skravila.
Vreme ovde jako brzo curi, Vanova.
Čekam te na središtu vaseljene,
Gde se slutwe roje
I gde su reči za jedno slovo starije.
Zadri mi u spome raseljene
I zbriši stope svoje
Koje si ispisala po parketu
Moje životarije.
Vrati se, Vanova
Dok nas još slova spajaju
I umeju da se crvene.
Požuri! Dani se ovde zbrajaju
I bliži se raskol vaseljene!
Čekam te na poslednjoj stanici vaseljene
S koje se otapa tečnost
Preostalih crvenih slova.
Zatri u sebi svaki korenak mene,
I u svoje pravo zakorači
A ja ću te čekati…
Taman čitavu večnost
Morala ispisati na grbači
Moga čekanja.
A kad večnost u mene kroči
I kraj mi se bude priveo,
Ti se vrati, Vanova,
I ispiši četiri svoja slova
Na mojoj nadgrobnoj ploči,
Da znam za šta sam živeo!
Ostavite komentar