Baš to, Vanova

Uroš Mikulić

Čekam te na pozalištu vaseljene
po kojem si ispisala
četiri crvena slova.
Gasnem pred raskravljenim likom žene
iz momačkih snova.
Vrati se,
dok me večnost ne proglasi carem
i ne okusi me tama.
Vrati se,
i okončaj slova, barem,
dok se i ona ne skončaju sama.

Vrati se
i spoznaj me u moru ništavila
ispod modrog krova.
Ali požuri,
Dok se i tebi moja slika nije skravila.
Vreme ovde jako brzo curi, Vanova.

Čekam te na središtu vaseljene,
Gde se slutwe roje
I gde su reči za jedno slovo starije.
Zadri mi u spome raseljene
I zbriši stope svoje
Koje si ispisala po parketu
Moje životarije.

Vrati se, Vanova
Dok nas još slova spajaju
I umeju da se crvene.
Požuri! Dani se ovde zbrajaju
I bliži se raskol vaseljene!

Čekam te na poslednjoj stanici vaseljene
S koje se otapa tečnost
Preostalih crvenih slova.
Zatri u sebi svaki korenak mene,
I u svoje pravo zakorači
A ja ću te čekati…
Taman čitavu večnost
Morala ispisati na grbači
Moga čekanja.

A kad večnost u mene kroči
I kraj mi se bude priveo,
Ti se vrati, Vanova,
I ispiši četiri svoja slova
Na mojoj nadgrobnoj ploči,
Da znam za šta sam živeo!

Uroš Mikulić

8

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*