Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako mimo tebe njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih da sklonim je na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki strani, tuđi kutak, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Ali ipak, sve što dodirne nas dvoje
kao gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.
Liši me vida, gledaću tvoj lik, zapuši uši moje, slušaću te, onemi me, al’zvaću te kroz krik, bez nogu još ću k tebi naći pute. Slomij mi ruke, hvataću te srcem, zaustaviš li srce meni, […]
Gospode, čas je. Natraja se leto. Zasenči sunčanike, razobruči vetar, da poljem jesenjim zahuči. Poslednjem plodu zrenje zapovedi; još dva-tri dana južnija mu daj, usavršenju nagnaj ga, nacedi poslednju slast u teškog vina sjaj. Ko […]
Ja volim svoga bića polutminu što daje mojim čulima dubinu; u njoj se, kao iz pisama starih, moj život jednom već proživljen žari, u preboljenu odmaknut daljinu. Iz nje se toči u mene saznanje da […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar