Rastanak

Kako sam samo osetio sve što
rastankom zovu. Kako znam i sada:
nepreboljeno i jezivo nešto
tamno, što tkanje nekog lepog sklada

kida, još jednom pružajuć ga amo.
Što bespomoćan bejah gledajući
ono što mene – a mene zovući –
pusti da idem, zaostavši samo,

ono što ko da bejahu sve žene,
a ipak malo, belo činilo se,
i ništa drugo do: mahanje što se
već više i ne odnosi na mene,

mahanje neprekidno iz daleka,
sve tiše – jedva objašnjivo više:
možda šljivina grana što se njiše
kad sa nje žurno prhne ptica neka.

Rajner Marija Rilke

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*