Samo vrba stoji nad morem,vrh sveta,
Rasplela je kosu zelenu i dugu,
Naliči na nimfu koja je prokleta
Da postane drvo i da šumi tugu.
Sluša pesmu gora kada jutro rudi,
Agoniju vode u večeri neme,
Nepomično stoji tamo gde sve bludi:
Oblaci i vetri,talasi i vreme.
I tu šumi s njima,dajući polako,
Moru koju granu,vetru listak koji:
I,ko srce,sebe kidajući tako,
Tužno šumi život.-Sama vrba stoji…
Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna moja reč u šumu; moj korak i bludnja; samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja.Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je […]
Koračaše nema, hladna, pored mene,Bez srebrne suze u mutnome oku;Kraj nas behu mrtve ruže i vrbene,Padalo je veče na vodu široku Stare jedne reke. Njen je korak bioKô korak samoće, nečujan i setan.Besmo tako tužni; nas […]
Copyright © 2013 - 2021. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar