Samo vrba stoji nad morem,vrh sveta,
Rasplela je kosu zelenu i dugu,
Naliči na nimfu koja je prokleta
Da postane drvo i da šumi tugu.
Sluša pesmu gora kada jutro rudi,
Agoniju vode u večeri neme,
Nepomično stoji tamo gde sve bludi:
Oblaci i vetri,talasi i vreme.
I tu šumi s njima,dajući polako,
Moru koju granu,vetru listak koji:
I,ko srce,sebe kidajući tako,
Tužno šumi život.-Sama vrba stoji…
Nikad ne znam kud će nova pesma hteti, Novoj sreći ili bolu stare rane; Da kao molitva u nebo poleti, Ili kao kaplja otrova da kane. Samo čujem poklič u dnu duha svoga, Kao vest […]
Nestati u nečem koje srce vole, Umreti u nečem besmrtnom! Svog mača Baciti pred noge neke moći hole Što je i od ruke herojeve jača. Biti pred beskrajnim uzvišenog sitan; I tražeci gorko sreću među […]
Znam za neizmerne i bolne samoće, Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene, I kad srce prazno prestaje da hoće Ni vence pobede ni ljubavi žene. Znam za neprohodne samoće bez daha, Kad konci […]
Copyright © 2017 Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar