Samo vrba stoji nad morem,vrh sveta,
Rasplela je kosu zelenu i dugu,
Naliči na nimfu koja je prokleta
Da postane drvo i da šumi tugu.
Sluša pesmu gora kada jutro rudi,
Agoniju vode u večeri neme,
Nepomično stoji tamo gde sve bludi:
Oblaci i vetri,talasi i vreme.
I tu šumi s njima,dajući polako,
Moru koju granu,vetru listak koji:
I,ko srce,sebe kidajući tako,
Tužno šumi život.-Sama vrba stoji…
Pletem svoje gnezdo iznad vaše glave, Toplije od gnezda u orla i laste; Vetar otme granu ili vlakno trave, A, ko cvet džinovski, ono ipak raste. Sve mu mirne zvezde svetle kad se smrkne, I […]
Bol je dao ovoj ljubavi gorčinu, Lepotu i tajnu; mračna sumnja moja: Sav prostor i užas; kob i očaj; njinu Svemoć; zadnja suza: neba sedam boja. Nit znäde za vino u kupi od zlata, Niti […]
Copyright © 2017 Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar