Samo vrba stoji nad morem,vrh sveta,
Rasplela je kosu zelenu i dugu,
Naliči na nimfu koja je prokleta
Da postane drvo i da šumi tugu.
Sluša pesmu gora kada jutro rudi,
Agoniju vode u večeri neme,
Nepomično stoji tamo gde sve bludi:
Oblaci i vetri,talasi i vreme.
I tu šumi s njima,dajući polako,
Moru koju granu,vetru listak koji:
I,ko srce,sebe kidajući tako,
Tužno šumi život.-Sama vrba stoji…
Ostale su strašne reči nerečene, Samo tvoje oči, mirne kao tmina, One su gledale i slušale mene; Moj bol na tvom uhu pevaše tišina. Kakva himna srca, ta reč nerečena! Ta reč što ne pozna […]
Kad minu mesec žut za kosama, Tada s nebeskih crnih ledina Kao kap pade ta reč jedina: Tad pojmih šta je moja osama. . . I pojmih, kao otet čarima, Šta znači strah moj među […]
Znam za neizmerne i bolne samoće, Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene, I kad srce prazno prestaje da hoće Ni vence pobede ni ljubavi žene. Znam za neprohodne samoće bez daha, Kad konci […]
Copyright © 2017 Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar