Senka

Ide sen moja pored mene,
Ognjena sablast i džin modar;
Preda mnom kao vođ bez smene,
Kao žbir za mnom, nem i bodar.

Pred šumom presta da me prati,
Za šumom već me opet čeka;
Pred prag crkve će zbunjen stati –
Taj prediskonski strah čoveka.

Taj znak što mrkne i što sjaje,
Taj govor neba rečju tamnom!
Dokle će ići i što traje –
Ta gorka igra sunca sa mnom?

Sve će pod nebom dalje sjati,
A sen i čovek, dva blizanca,
Na raskršću će nekom stati
Da oba zbace teret lanca. . .

No tražiće se, dok dan sija,
Dve sudbe večno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I čovek lakši i od sene.

Jovan Dučić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*