Blago je veče, ko lice blago
sedoga patrijara.
Karlovac rumen; je l’ od radosti,
il’ je to zraka srditog žara?
sunce već seda; kroz oblak gusti
prodiru svetli njegovi zraci,
ko zračni, sjajni podupirači,
što sunce drže da se ne spusti.
Al’ badava je; eno ih nema,
crn im se oblak sumrakom sveti,
a noć će crna skoro odneti
sunčevu slavu i slavu njinu. –
Oj, sunce, sunce, što tako već ode,
ala me sećaš na sunce slobode,
na srpski sabor – i na manjinu…
Ej, pusto more! Ej, pusti vali! Ponosni beljci, srčani ždrali! Vi mi svu moju radost preneste, I opet zato umorni neste! Koji je od vas blaženi đoga Što j’ odn’o morem dragana moga? Il’ nije […]
Koliko volim, koliko ljubim tvog srca divotan klik, kol’ko te ljubim, toliko slutim da si mi zlokobnik. Mirisi moji tvoje su pesme, uzdasi tvoji svi, sve što si rek’o, sve što si da’n’o u grudma […]
Kad zarede nove bede, kad se smrknu beli dani, kad potamne i poblede zraci nadom izasjani, nepogoda nevidovna kad mi slomi krila plovna, pa, dok snova ne uzletim, hoću malo zavetrine, tad se navek tebe […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar