Kad me čudna sila odvuče
i korov mi telo obavije,
nemoj me hvaliti ni žaliti,
niti za mnom suze prolivati.
Poživeću, iskreno se nadam,
još malo ili mnogo više,
ali smrt uvek dolazi nepozvana,
i za čas me može obaviti tama.
Zato mi se žuri da snove ostvarim,
dok se još među žive ubrajam,
jer u smrti nema ništa:
samo smrad, trulež i prašina.
I kad jednom budem među njima,
u toj rupi dubokoj i hladnoj,
ne troši reči na mene
jer biću kao biljka koja uvene.
Reči mi trebaju sada, ali ih ne daš,
kad odem nemoj ih slagati za džaba,
već se ponosno suzdrži i tada
kao što se ponosno suzdržavaš sada.
Ne teši se da me anđeli čuvaju,
ni da te moje oči sa neba gledaju,
jer ću oči uveliko zaklopiti,
i to će moj konačan kraj biti.
Uzalud će biti da me stvaraš bezgrešnog,
i ordenje koje ne zaslužujem da mi kačiš.
Biću duboko u tami i prašini,
i zapamti: ni suze ni reči ti neću čuti.
Ostavite komentar