Tražio sam te usred one jutarnje buke,
dok je sunce odlazilo visoko na nebo
i prvi zraci po zidovima plesali,
dok je svaki košmar u sećanju bio svež.
Tražio sam te u pola noći
po nekim zabačenim putevima,
selima kojih nema ni na mapi,
gradovima za koje nikad nisam čuo
u napuštenim fabrikama,
po plažama koje nikad nisam video,
po klupama vrelim od letnjeg sunca,
i kad su bile pokrivene snegom,
u izlozima prodavnica u koje idem,
po trgovima među gomilom ljudi
čija lica na tvoje podsećaju.
Tražio sam te, uvek bio korak iza tebe,
nisam ni znao da postojiš
ali sam te tražio od kad znam za sebe
na mestima gde čak ni nema ljudi;
oko sebe se osvrtao
misleći da ćeš me prepoznati
iako me nikad ni poznavala nisi;
čvrsto verovao da se lako poznaju
oni koji čudan osmeh imaju.
Tražio sam te u proleća,
nadao se da možda i ti mene tražiš
sa istim žarom, istom gorčinom,
ljubavlju, željom, sa istom strašću…
I ta proleća mirisala su na tebe:
aprilsko cveće, vazduh, krošnje,
ulice sa sve automobilima,
vrteške u parkovima, iscepani plakati,
stadioni, klupe i prazne tribine…
Sve to je nosilo miris tvoj,
iako ga nikad osetio nisam.
Tražio sam te po autobuskim stanicama
misleći da me čekaš da te zaustavim,
ili me čekaš da pođem s tobom;
ili možda silaziš na stanicu,
pa sam često oprezno pratio
da mi slučajno ne bi promakla.
Ni sam nisam znao koga tražim,
ali sam tako lako verovao
da ću te na prvi pogled prepoznati.
Tražio sam te posle na grobljima,
među mrtvim ljudima, porušenim kućama
i sličnim mračnim mestima
na koja često idem u nekim teškim snovima.
Osmehe tuđih žena čuvao sam u sećanju,
njihove konture lica, zube i usne,
pa pažljivo od toga sklapao jedan osmeh tvoj.
Želeo sam da znam kako se smeješ,
da li tvoje usne sa očima govore,
i njihov ukus sa želeo da znam.
Gledajući druge kako koračaju
onih vrelih letnjih dana,
pretpostavljao sam kako bi tvoj hod izgledao,
da li gledaš uvek pravo ili sa strane,
da li ti je kosa crna ili ne…
Još mnogo besmislenih stvari
padalo mi je na pamet.
Ustajao sam i padao bezbroj puta,
čak sam ponekad i srećan bio,
ali sam te neprestano tražio
samo sa jednim prokletim pitanjem:
Da li si ikada mogla da pretpostaviš
da svog sivila možeš da me otarasiš?
Ponekad jasno vidim tvoje lice,
oči na kojima se temelji sva moja poezija,
tvoju kosu kako nosi vetar ulicom
i razbacuje je preko ramena i lica.
Dok je spominjem tako često,
vidim kako oživljavaš u oblaku dima,
i kako taj dim odlazi gore visoko
pa pomislim i tamo da te tražim,
i da tamo sigurno moraš biti;
svaki put brži od mene bude,
pa posle njega samo praznina ostane.
Odbijem da priznam da i sa tobom tako bude.
Umoran, posle sam te dugo čekao,
znajući da doći moraš
i da si jača od svega onoga
što tvoj dolazak čitavu moju mladost sprečava.
I kad si napokon došla,
poželeo sam tvojih ruku stisak,
ali ti si samo dalje svojim putem prošla,
ubeđena da te nikada ni tražio nisam.
Ostavite komentar