Kraj Dunava provodim sate duge,
ko izgnanik što večno pati i luta,
al’ sećanje me vraća na dane druge,
na Orlane i mladost snenog puta.
Izađoh iz grada posle ulice duge,
prolazim kejom i ispred restorana,
ja slušah kosovske pesme pune tuge
iz prošlog vremena i naših dana.
Ne pevajte, danas, te peme tužne,
svaka ta pesma bol mi stvara,
oči su moje, danas, suzne,
a bol mi stvara i ta gitara.
Produžih kejom niz Dunav s tugom,
orkestar, i dalјe, te pesme svira;
i hodao bih, tako, dugo, dugo,
al’ svaki stih pesme u srce me dira.
Ne pevajte, danas, te pesme južne,
noćas sam probdeo noć bez sna,
kada ih čujem oči su moje tužne;
danas sam, posebno, tužan ja.
Ostavite komentar