Zlobom i voljom svojom
natopljen beše.
A mlada telesa neukaljana,
grobovi neznani u sebe uzeše.
Čemu bombe, topovi, avioni.
Krvavi udovi nikad sastavljeni.
Čemu sila, zloba i strah.
Zavedenima puni kamioni.
I plač onih ,
koji su zauvek rastavljeni.
Čak i sada,
nakon godina toliko pitam se
ima li na vidiku srećnoga kraja.
Ili su duše izgubljene zauvek
i nema za njih oproštaja.
Da li nam potvrda treba
da ON zaista postoji.
Ili samo bezumni čekamo
dok nam život
krvlju ispunjene dane broji.
Otrezni se, maso ljudska pijana.
Ili zauvek izgubi se, nestani.
Ti, greško,
u njegovim mislima zapisana.
U zaborav pašćeš ove napaćene planete.
Koja će ipak,
nakon mnogo godina pročišćenja,
roditi zdravo i voljom tvojom
neukaljano dete.
Ostavite komentar