Otac

Podiže se divlja hajka
Protiv jednog srpskog roda
Da mu ne da da oseti
Šta je sreća i sloboda.
Ide hajka preko sela,
Preko sela i gradova.
Ide hajka preko reka,
Preko reka i bregova,
Gde god stigne, gde god stane
Jadna raja gine, strada.
Zaslepila sila turska
Od rajine strašne pretnje,
Pa se digla da ukloni
Srpske dike, svoje smetnje.
Zaslepila turska sila
Od negdašnje srpske slave,
Pa se digla da poskida
Sve junačke srpske glave.
Nenadović hrabri pade
I Birčanin s njim poginu.
Ali Janko, Gagić Janko,
On umače u planinu.
Zalud hajka za njim juri,
Bez odmora i bez stanka,
Nigde nema gorskog sina,
Nigde nema Gagić Janka.
Al’ kad hajka ne mogaše
U planinu da ga nađe,
Ona manu gorske klance
Te u Boleč selo zađe,
Pa Jankovu kuću traži,
Traži žene samohrane,
Traži nejač, bez oružja,
Traži decu bez odbrane,
I junačine nad nejači.
Uhvati mu jednog ptića,
Uhvati mu jednog sina,
Sokolova sokolića.
Pa ga vodi drumom carskim
Da bar njemu glavu skine,
Turci dete na smrt vode,
A drum vodi kraj planine.
Pa kad beše na ćupriji
Što pokriva jednu reku
Zastadoše da za oca
Sokoliću glavu seku.
I već dželat sablju diže
Da detetu glavu skine,
Al’ se začu glas nenadni
Glas Gagića iz planine:
Stan’te Turci, stan’te vuci
Ne grešite ruke svoje!
Ne dirajte sokolića,
Evo ruse glave moje!
I izađe iz šipraga,
Pa nejakom zbori sinu:
Idi sine, idi nado,
Idi ptiću u planinu!
Pa kad sveta ora dođe
Te se poklič gorom vine,
Ti se seti baba svoga,
Što za tebe sada gine.
Ti se seti da on za te
Dade rusu glavu svoju,
Da ti njega zamenjuješ
U krvavom svetom boju!
To izreče, glavu saže.
Sablja sevnu a on minu.
A sokolić dotle beše
Odleteo u planinu.

Epske narodne pesme

 

1 komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*