Moj put je trnje posuto ružama, i ja koračam po njemu.
Iz džepova mi ispada ljubav i kao biser se kotrlja pred mojim nogama.
Gledam u nju, …to ljubav plače, da li od trnja ili ružine lepote?
Saginjem se i tešim je, dok joj milujem uplakano lice…
Zašto plačeš,?pitam.
Ona, ljubav ne zna odgovor a ja se pravim da znam: trnje je oštro i zabija se u krvavim tragovima
I deli celo na delove. Ja sakupljam te delove i sastavljam je polako ali se plač i dalje čuje.
Ne razumem ga… zašto ne prestaje?!
Ostavite komentar