Rodila se ljubav, stidljiva, kao prva visibaba,bojažljivo je podizala glavu, sa strahom I strepnjom pomaljala se iz tišine.
Ništa nije tražila za uzvrat, samo da postoji. Dva života su bila lepša sa njom, oživela ih je kao prolećni vetar kad prostruji nad obroncima planine. I možda je zbog toga bila stidljiva, kao da se pita ima li prava da postoji, ima li prava da stvara lepotu, jer toliko je svet žedan lepote I ljubavi.
I zna da će opstati taj svet jedino ako je ima više, one prave,istinske ljubavi,kad čeznemo za nekim I želimo njegovo prisustvo pored nas, samo da je tu I ništa više. Samo da se oseti njegovo prisustvo, makar na trenutak, da zaustavi vreme, da ne teče. Ima li lubav tu moć? Ima li neko tu moć? On je ima za mene.
Pišem mu ove redove da zna kako se osećam,da sazna šta on znači za mene. Da postojim zbog njega I da mu se zahvalim što je udahnuo u mene nešto novo, drugačije.
Noć je… zvezde I tišina. Čekam ga… čekam ga da dođe da mi kaže da je celog života tražio samo mene…
Ostavite komentar