Davnih dana, pre mnogo godina
pevala se poezija slavna
koja nije poznavala reda,
u narodu bila je beseda.
Narodu je podizala bunu,
svoj narod je dobro poznavala,
oko vođa vazda ga skupljala,
o slobodi glasno je zborila.
To dušmanu nije bilo milo,
često puta glavom se platilo.
Svaki režim zabranjuje pesmu
koja peva o njegovom besu
pa pesnike proganja i muči,
često puta i u apsu čuči.
Takva pesma uz narod se svila
dok se nije sa knjigom združila.
Književnost joj od tada čuva
od naroda sve više uzmiče.
Kritičari a i drugi umni
svojom pričom sav prost narod zbuni,
tako narod ne poznaje više
šta u knjizi sa pesmama piše.
Od toga su napravili dela
od naroda daleko pobegla,
objašnjenja njihova su smela
al’ narodu nisu dobro sela.
Nove reči lete ko komete
al’ narodu ne postaše svete.
Narod ne zna niti može stići
da upamti sve te nove reči.
Kome pišu i kome ih daju
kad narodi sve manje čitaju,
ne čitaju zato što ne vole,
nego zato što nemaju škole.
Te škole su fakulteti znani
al’ narodu nisu ucrtani.
Putanjama kojim onim gaze,
kraj tih škola ne prolaze staze,
zato narod da prihvati neće
da se pesma u tom pravcu kreće.
Narod hoće pesmu
koja peva o našoj nesreći,
o slobodi i o teškom jadu
što narodu oduzima nadu.
Poete su u stihu pevale
često puta uz svoj narod stale
i narodnu muku opevale,
zato narod želi da ih vrate
da pevaju i da narod shvate.
Ostavite komentar