Promenada

Kroz otvoren prozor, nestašan i mio,
Na zavesu vetrić nevidljivi sleće,
I njome se igra, bezbrižan i čio;
Noć na polju leži, mir se po njoj kreće.

Nad zemljom je suton; a svud po pučini
Tišina se digla da spokojstvom leči:
I u tom času meni se učini,
Da zvuk jedan dođe, nosi tvoje reči.

Zvala si me sebi. Ja se nisam mak’o;
Radost sva u tuzi prigrli me strasno:
„Ti si je ljubio kao oganj pak’o,
A ona je došla kad je sve već kasno“.

I zaneh se potom. Misao mi ode
Do prošlosti moje, u krajeve znane;
Da poseti ljubav koju boli vode,
Dok sećanja brižno od smrti je brane.

I tu vide doba, ona svetla, vedra,
Da ih već nestaje polako i tužno,
Da prolaznost svoja otvara im nedra,
I da stvarnost svuda podiže se ružno.

Iz misli se trgoh. Bacih pogled dole,
Nikog nije bilo. I dođe mi žao:
„Možda je čekala, možda mnogo vole,
A ja? – ja sam svirep, bezdušan i zao.“

I tad pipah vazduh, tražeć kakva traga,
Ali reči tvoje nisam mogo naći;
O, kako je ljubav velika i blaga,
Mada kao zvezda i ona će zaći.

Brzo, naglo odoh iz svog praznog stana,
Ugodno mi beše kretati se, ići
Razvalinom ovom života i dana
Koju sunce sutra ponovo će dići.

Svuda tako mirno, izrazito, mračno:
K’o odblesci smrti senke pale redom,
Lišće tek zašušti jednoliko, plačno
U noći što diše mesečinom bledom.

Ne znam kako, zašto – ali glasno reko` :
„Ja te volim, draga“ ; i osetih, tada
Onu ljubav staru i doba daleko,
Doba koje nama pojavi se sada.

I ta ljubav stara, kao duh bez glasa,
Povede me žurno tamo, do tvoga stana:
Na prozoru nađoh sliku tvoga stasa,
Kao znak ljubavi i ranijih dana.

Došao sam kući. Vetrić se još peo,
Po zavesi igra sam u svome oru;
Dok napolju suton već postaje beo
I pet’o se muči da probudi zoru.

Vladislav Petković Dis

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*