Šta sve na svetu deca žele
u ove večeri, zimske, bele,
u ove večeri kad se deca kod jelke skupe i vesele,
u ove večeri kada Sneško, hiljade Sneška darove dele . . .
Neko bi voleo seku il’ batu,
a neko kiflu, meku, belu;
neko pomorandžu, a neko šljivu,
neko kaišić na odelu . . .
Neko avion, neko čamac,
a neko kliker-afrikanac,
leteći tanjir, podmornicu,
neko — šarenu maramicu . . .
Fudbal od kože, i raketu . . .
Kol’ko je dečjih želja na svetu . . .
Neko cipele za noge bose,
neko mašnice da splete kose,
neko bi prosto želeo hleba —
negde ni hleba dovoljno nema,
a neko sladoled i čokolade,
kutiju punu šećerlema.
Neko bojice raskošnih boja,
da crta svet koji sam otkriva,
neko, kao devojčica moja,
da joj je neka igračka živa.
Ne prekidajte, vama se čine,
što niste deca, čudne te želje . . .
. . . Neko bi voleo mali pribor
da može u drvetu cveće da delje.
Neko da tata mornar bude,
pa da ga na put dalek povede,
a neko samo moli za ljubav,
za vašu ljubav, od Sneška-dede . . .
Ovo su samo običie želje,
u snove vam se nekad zaplele!
Šta deca žele, šta deca žele?
Toliko mnogo, a tako malo,
pa i to malo negde u svetu
nije za decu preostalo . . .
Kada sretnete te naše želje,
mi vas molimo, pomislite,
koliko malo nama treba
da nam detinjstvo usrećite.
Ostavite komentar