Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.
Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.
Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.
Tačka na kraju priče mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.
Nikad više, milo moje, nikad više! Nikad više onog leta, nema zašto cvet da cveta. Umrle su oči tvoje, nikad više, gotovo je! Plakati neću ja, milo moje! Oko je prazno i slepo. Sad jeste, […]
Nestajem tako u ovo veče kada se nebo u moru budi, postajem i ja sama talas, obalu daleku koji rubi. Sedim na steni – ćutim i gledam kako belina oblak sivi. jedinom srcu zapovedam da […]
Čempres na Humu, tanak kao svirala, ni do ramena mi ne bi. Mlad kao mlado proleće. Zelen kao glad detinja. Čempres već je, slutim, visok kao uspomena na ljude koji su minuli a stajali su, […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar