Meni je vreme mreti, pomozi Gospode sveti,
primi me sebi tamo, ne daj me u pakao samo!
Ako tako biti mora i pakao je Božja volja,
odavde se ići mora, o tome nema zbora.
Većina mojih milih, tamo su gnezda svili,
po cveću nebeske bašte snivaju snove zlatne,
i mene nebo zove, nudi mi prostore svoje,
gde mi je mesto, ne znam, kakav je nebeski bezdan.
Kakav sam bio ovde, bogovi o tome brigu vode,
za sve mesta ima i Bog nas lagano prima,
svakome mesto daje, koliko čija zasluga je.
I ja ću dobiti mesto svoje, ali ne znam koje boje.
Dok sam mlađan bio, o smrti nisam snio,
život sam savladao lako, ko muva bez reda tako.
Ko divlja kupina šumom, ja sam se nosio umom,
da sam leteti znao u red bi s lastama stao
i s njima gnezdo svio, večiti putnik bio.
Drukčije živeti nisam znao, da li sam bio zao?
Mašta mi stvarala puta, tako se lako zaluta
pa sada, Gospode, sudi za mene, osudu nudi,
zakone poštujem tvoje, ma koje bili boje.
Ostavite komentar