Tebi

Upalila sam sveću, i u Tebe gledam.
Borim se da uspem, sve da Tebi predam.
Kad pred Tobom stanem, više reči nema,
neka pokajanje počne da se sprema.

Odakle meni pravo, da ja Ti ime spominjem,
nego znaš dobro, i samu sebe opominjem,
volela bih mnogo, da smo svi sa Tobom,
i da svakoj laži, mi kažemo zbogom.

Ti Presveti Bože, premudrosti naša,
iz ljubavi rekao si, odluka je vaša.
Svaki dah sa Tobom, misao je bolja,
ko sam da se mešam, kad slobodna je volja.

Al’ milost je Tvoja jedino što živi,
i kojoj se cela vasiona divi,
ne izvlači je iz mene pobedniče Ada,
jer tad i moj život u tom bezdanu strada.

Ne smem da Ti pišem, toliko je toga,
velika su stradanja i naroda moga,
molitvom se klanjamo svakom Tvome Svecu,
usliši Sveti njihove, i pomiluj nam decu.

Znam, slušali nismo i sami smo krivi,
bez milosti Tvoje, ne bismo ni bili živi,
al’ nek deca naša Tvoje dobro žele,
i ne pomisle nikad, da međ’ sobom se dele.

Daj nam mili Bože, tvoga oproštaja,
molitvama našeg Svetog Nikolaja,
odagnaj nam Bože te misli što nas dave,
jer svi smo mi čeda Svetitelja Save.

Aуторска права / copyright © Татјана Веснић

Tatjana Vesnić