Zar nisi čuo
da slovo
na kraju
ljubavi plače?
Zakačilo se
na vrtešku
i preskače sve
što je dobro,
hoće da leti
i postane priča,
za mene neće
da čuje.
Slova se nižu,
u redu sede.
Slovo ljubavi
iskoči i pobeže,
hoće da se igra,
pravila da ruši,
po traci neće
da se šeta.
Slovo ljubavi
meni treba,
po njemu život
da prospem,
ja ga tražim,
a on beži.
Bojim se da će
biti kasno
da ga uhvatim
u reči.
Misli mi kolaju po glavi i misle da će u mislima sreću pronaći. Čovek ponekad laže sam sebe da je srećan i da mu ne treba više sreće. Zadovoljan nisi kako te misli prate i […]
Stavila bih život ceo kraj jednoga belog cveta da miriše i da krasi tu prelepu ljubav našu. Stavila bih život ceo kraj izvora nekog bistrog ogledalo da nam bude, ljubavi i sreće. Stavila bih život […]
Ne pružaj ruke i ne moli čoveka, i budi drvo i cvet, i gledaj visoko, i sanjaj da tečeš i ploviš po nebu, i sijaš ko sunce. I nemoj da kukaš i nemoj da plačeš, […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar