Iz mraka svetlost granu,
sveti mi hor blagodat tka.
Duša, tako lice usnila neje,
sazida božanski večiti hram.
Ustuh milosti svetoga neba,
u srcu klanjam spomena raj,
razum se stegnu, uteče pamet,
tršava kosa, Fibonačijev sklad.
U jednom trenu ona me glednu.
Zakrili pogledom studeni žar.
Vidovi se mrežama ustreliše!
Kako je veličanstven blaženi dan!
Osmehom rane silne, bolne leči,
mnoge sudbine molitve mi slad,
tišine govore, zbilja raskošne reči.
Oh, da li je to Dejanira došla sad?
Hrabrosti smogoh, obuzdah strah,
ka njoj se uputih, poklekoh sam.
Pružih ruku a ona mi uzvrati znaj.
Ime joj glasi večno mlada, raj!
Ostavite komentar