Zdravica za Vuka Karadžića

U ovom narodu krste imenom Vuka
kada odnose decu veštice, vampiri i čume,
da bude manje smrti i manje muka,
da bude više dece za snove i buduće bune;
u ovom narodu rastu Vukovi krotki i blagi
što jednom zdravom nogom stignu do nakraj sveta
— gde li bi sa obe noge stigli.
U kakvoj pitomoj dragi
zaustavili jedra
kad ovilene, okrilate,
kad ljubav im za sve ljude raskrili nedra.

Kratka ti, Vuče, noga,
pamet ti, Vučino, duga,
srce ti naše, široko, a dubok čemer i tuga.
Gavranovi na Mišaru kljuju
junacima oči,
kako, Vuče, iz mraka, kako iz ove noći?
Iverje rasuto kako skupiti za veliku vatru
i uvek se ponovo roditi i uvek ponovo sve moći,
i ne dati da te satru ni da ti ime zatru
i nikad ostati sam bez prijatelja i druga.

Uvek ti budno na straži pitomo Pomoravlje,
Jadar i Pocerina sanjaju snove budni …
Raste smilje i kovilje i raskovnik, sunčano žuto,
i raste devojkama ruzmarin, svatovsko cveće;
čašu ti sunca u zdravlje,
Toplica crnim grozdom nazdravlja ti u spomen,
kad li pokupi toliko mramorje i biserje
reči i pesme koje nikad umreti neće.

Svi ustanički kresovi tvojom se pojiše pesmom
i opet slobodi zaveru skovaše crne ptice
u Srbiji što umirati ne može i što umreti neće
dok je sloboda ne obgrli čarobnom rukom;
bukte plameni pesama iz partizanskih vatri.
Vuče, hvala ti za stih, za pobunu onu dragu,
hvala za Srbiju koja se umirit ne može,
kojoj je sloboda uvek od sunca bliže,
za sve stare Vujadine i sinove svih ustanika,
za pesmu koja iz mrtvih diže.

Mira Alečković

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*