Ja Srbiju pamtim iz detinjih snova,
u nevolji teškoj u patnju uraslu,
mesto kiše uvek ledom zatrpanu,
gradoviti oblak na pustom salašu,
i ruku prosjačku na bednome pragu
kraj bogatih njiva i zrelih voćnjaka,
ja Srbiju pamtim iz narodnih priča,
čuda od ljubavi, čuda od junaka.
Znam tu zemlju bune i zemlju tišine,
gostoprimstvo toplog u domaćem kutu,
zemlju, gde se umire i gine
i upale stope na blatnjavom putu,
i znam čežnju bolnu, čežnju nerečenu
za nečim što niko doživeo nije,
tu Srbiju drugu, pićem opijenu
koja srce traži pored provalije,
ali znam još jednu, treću, najmiliju,
nju sam srela skoro slobodi na tragu,
njoj sam zavolela tu dušu dečiju
koja traži sunce na besnom oblaku,
koja ispod leda, gromovitog besa,
lepotu, slobodu, i širinu sanja,
i okove za njih sa vešala stresa,
životnija posle svakog umiranja.
Ostavite komentar